Lažnost i pojednostavljivanje su nešto što me najviše izbaci iz takta u ovom vremenu koje forsiraju zvati „novo normalno“. Zovite ga kako hoćete, „novo normalno“, „bolje normalno“ ali nemojte za ljude koji se osjećaju slomljeno naletima života govoriti da „nisu normalni“. Jer, šta to znači biti normalan? Uklapati se u neku sredinu Gausove krivulje?
Kad/ako nam neko kaže da smo osetljiva osoba, retko kad to shvatimo kao kompliment. Pre kao poruku koja između redova ima „Previše dramiš”, „Sve te pogađa”, „Previše si emotivan/a” i slično. Činjenica je da su neki ljudi osetljiviji od drugih i žive sa tom svojom hronično povišenom sposobnošću da osećaju, kako na telesnom, tako i na emocionalnom nivou. Takva osetljivost nije nikakva mana niti poremećaj, već crta ličnosti. Prepoznata je i istraživana od 1996. godine, kad ju je prvi put objasnila dr Elen Aron.
U životu ste neminovno sreli barem jednu ovakvu osobu – tvrdi da je stručnjak, da je vešta i prepuna znanja, ali kada treba to znanje i veštinu da pokaže, isti izostaju. Verovatno vam je prva misao da se svi malo hvale: stvaramo bolju sliku o sebi, „prodajemo se“ bolje ili to jednostavno radimo kako bismo hvaljenjem svojih sposobnosti prikrili nesigurnosti. Ovo su moguća objašnjenja, ali ona podrazumevaju namerno pretvaranje i svest o svojim nedostacima.
Najpre možda primetite da vam se prijateljica ponaša drugačije. Vremenom, počnete da sumnjate da je neko kontroliše ili da je partner zlostavlja. Pitanje svih pitanja u toj situaciji je: kako pomoći?
U svijetu maski i straha, emocije su ostale duboko zakopane dolje negdje, u dubini naših nukleusa i ogledala su nam se ukazala, a mi smo se uplašili svoje slike i pobjegli daleko. Sada, kad kažemo „maska“ prvo nam padne na pamet maska kojom se štitimo od virusa. Maska bi nekad asocirala na pozorišne daske, na indijanske poglavice ili maskembal. Nije to daleko od istine ni sad.